БЕСЕДЕ О САВЕЗУ РУСКОГ НАРОДА (ЦРНОСТОТИНАШИМА)

БЕСЕДА 3.

Православље је чисто хришћанство

Без намере да овде детаљно говорим о високом достојанству Православља у поређењу са папизмом и протестантизмом, ипак треба кратко да кажемо како су оба ова јеретичка усмерења у хришћанству сачувала тек његове крхотине: код паписта се све свело на спољашњи ауторитет папе и клера, који су од некога добили власт да човека уводе у рај без његовог личног учешћа, кроз усвајање сувишних заслуга светих, и главно – по власти папе; а код протестаната, међу њиховим безбројним гранама, хришћанство је у животу добило тек неко споредно место, као његов украс, као нешто што живот чини културним. У православљу, као чистом и непорочном хришћанству, није тако. Држећи се непролазних речи Христа Спаситеља: Који верује у мене има живот вечни (Јн. 6,47), православни на читав наш земаљски живот гледају са те најузвишеније тачке гледишта. Читав земаљски живот, као и сав свет, у рукама су Божијим, и за Бога овде на земљи само се полаже темељ ономе што ће се открити у будућности, иза гроба, зато читав људски живот треба да буде испуњен најфинијим осећајем за Бога, Који види најскривеније дубине наше душе.

Страх Божији и осећај сведржитељства Господњег треба да буду закон којим се човек руководи у свим својим намерама. Идеално би било кад би се то довело до степена да човек без икаквих других подстицаја и забрана чини оно што треба, као да стоји пред Лицем Свевидећег, попут старозаветног Јакова, који је Лавану, тасту своме, говорио: Ево, никога нема са нама. Гле, Бог је сведок између мене и тебе (Пост. 31,44).

Стремећи ка том узвишеном и неупоредивом расположењу наш руски народ  је од свог крштења у време светог кнеза Владимира, имао једну свету и велику бригу – како да свој живот уреди према Божијем захтеву и како да нечим не разгневи Господа Бога, него напротив, да увек ужива у Његовом неописивом милосрђу према нама недостојнима. Ето таква најскромнија побожност представљала је украс нашег народног живота. Она је изазивала дивљење свих странаца који су у старини посећивали нашу земљу и који су је прозвали "света Русија", јер је као свој најважнији узор и стални циљ својих стремљења поставила идеал узвишене хришћанске светости. Тиме се објашњава наша вајкадашња народна љубав према храму Божијем, према богослужењу, према путовањима по светим местима и манастирима, према посту и поклонима, и сваком другом, често веома тешком подвигу; одатле и усрдност да се пале свеће и прислужују кандила пред иконама, да се храмови украшавају богатим даровима и да имају раскошну ризницу, и на крају љубав према громогласној, свечаној звоњави звона. Кроз све то исказује се узвишена побожност хришћанске душе која стреми ка Богу и тражи Га, старајући се само о једном – да све у животу, а понајпре у храму Божијем, подсећа на близину Бога, и да хришћанина испуњава страхом Божијим и ревношћу за спасење по вољи Божијој.

Може ли нешто земаљско да се упореди са таквом хришћанском узвишеношћу и лепотом живота? И може ли било шта друго да у том степену обезбеди добробит и ред у људском животу, како тај узвишени хришћански начин живота? Спољашњи закон, строгост казни због његовог нарушавања и слично? Али онај ко је изгубио веру у Бога и своју савест – заобићи ће све законе, и што је главно, онај ко је изгубио узвишени циљ свога живота на земљи, неће ценити ни туђи ни сопствени живот и увек ће бити спреман да га оконча, што ми данас и видимо у многим случајевима код савремених неверујућих људи, нарочито код данашње омладине која је развраћена школом и књигом без религије. Ово су пре нас и боље од нас схватили наши непријатељи, који желе нашу пропаст и погибију – схватили су и предузели су све мере да у руском народу наруше основна начела православља, да поткопају значај вере, а саму веру да ишчупају из народног срца. С тим циљем већ одавно током школовања намећу нашој деци, а посебно новом нараштају, сумње у питањима вере, површан однос према верским обавезама, трујући их уместо тога лажно названим хуманизмом, који тобоже треба да замени хришћанство које је већ превазиђено.

Но, да не би разоткривањем својих намера одмах одбили људе од себе, они се труде да делују крадомице, постепено, па најпре људима религиозни живот приказују као испуњавање спољашњих хришћанских обавеза, а не као на душевну потребу. Са своје стране и штампа, која се у потпуности нашла у рукама непријатеља вере и државе, усрдно се труди да истакне све оно лоше што се може приметити код служитеља Цркве; а где за то нема никаквог основа, тамо се не устручавају да прибегну директно клевети, како би у очима народа унизили све што је њему узвишено и свето.

Они тако поступају у потпуној уверености да ће многи лакоумни и поводљиви поверовати ако не у све, онда макар у неке њихове измишљотине; а у будућности надају се да ће својим трудом и умећем постићи још боље резултате. И заиста, понекад постижу то што желе: недавно смо на пример видели како су многи поверовали безочној лажи и клевети прљавих јеврејских новина чак и на сваком православном хришћанину свето име о. Јована Кронштатског.

Савез Руског Народа се пре свега и стара о победи православља у нашим животима. Он полази од убеђења да вера и њени закони треба да представљају најпоузданије јемство реда и благостања у животу; да сви грађански закони, заснивајући се на законима Божијим, треба да служе као тачан путоказ за испуњавање воље Божије. С тим убеђењем Савез је поставио као свој циљ да ни школа, ни штампа не смеју да служе развраћању и кварењу становништва, усмеравајући га ка ниском, прљавом и срамном, него напротив – треба да га подстичу само на узвишено и свето. Одатле школа треба да буде хришћанска, и да се пре свега и у свему стара о хришћанском васпитању.

Истинска хришћанска слобода представља крајњи циљ како школског васпитања, тако и свеукупног поретка народног живота. А та се слобода састоји у томе да човек слободно стреми и иде према свему узвишеном и праведном – да се слободно уздржава од својих злих навика и страсти, од саблазни и спољашње зле принуде. Наравно, он је слободан да се поведе и за овом последњом, али његовој души, испуњеној вером у бесмртни, загробни живот и страхом Божијим, све то лоше је одбојно, као ненормално и нездраво.

Прво што је Савез поставио као свој циљ је да се са висине хришћанског закона осветли и осмисли живот читавог народа и човека појединца, да се у живот уведе све узвишено и свето, и да, по мери могућности коју нам пода Господ, још овде на земљи започне Царство Божије које је дошло у сили. Ако је то "реакција" и "мрачњаштво" које подразумева и "мизантропију", онда чланови Савеза радо и с љубављу прихватају наведени прекор као похвалу, јер тај "мрак" ево безмало већ две хиљаде година просвећује сву васељену својом Божанственом нествореном светлошћу; и благодарећи њему ми имамо све оно што се назива просвећеним и добрим.

То желимо како читавом нашем народу, тако и свим другим народима света.

Архиепископ Андроник Пермски

БЕСЕДА 1.

БЕСЕДА 2.