СРПСКО ДРЖАВОТВОРНО ПИТАЊЕ

Драматургија српске националне историје, одређена је контрапунктом слобода-неслобода, односно, говорећи у реал-политичким терминима, сменом епоха у којима смо имали националну државу и кошмара у којима нас је мрцварила туђинска власт. Државност је основна категорија политичке историје света управо због тога што представља господарство слободних народа над условима свога опстанка и свога развоја и, са друге стране потврђује освајачке победе и господарство победничких народа над побеђенима.

Народи су остајали у духовном индетитету и комунитарној целовитости и када нису имали државу, као што је то случај са Србима у време турске окупације, али нису били политички субјект у пуном значењу те речи, нису били у могућности да остварују националне интересе нити да пројектују националне циљеве. У таквим приликама слобода је стање свести у неподношљивој напетости према постојећем, органски и етички идеал, али не и политички квалитет друштвене стварности. Појединачни или ограничени примери конверзије у вредности корпус освајача или функиционализација у систему његове управе, само наглашавају жилавост целине и њену одлучност да по сваку цену аутентично проходи кроз унакажене околности. Пред очима поробљеног народа лебди само једна слика, један сан, једна фасцинација: сопствена држава!

            Међутим, и тамо где није ступила чизма освајача често царствује неслобода као опструкција спонтанитета народног живота, његових органских веза и стремљења. У различитим раздобљима политичке историје људског друштва унутрашња неслобода појављује се као тиранија, диктатура, апсолутизам и тсл., већ према техници којом власт укида слободу и према интересима којима слобода представља сметњу. Овој лепези свакако треба придодати манипулативну демократију као савремену и веома употребљиву форму остваривања доминације ексклузивних и прикривених субјеката, било да је реч о сфери политике, економије или културе.

            Проблем слободе може се поставити и у равни односа индивидуа-друштво, индивидуа-држава, али, овом приликом тематизујемо троугао нација – слобода – држава. Субјективитет појединаца и његово право на слободу, било да га заснивамо на теорији природних права или на религијским уверењима, нипошто нису укинути или занемарени увођењем у расправу субјективитета и слободе нације. Није реч ни о формалној раздвојености појединачног и колективног субјективитета које се држи права епистемологија. Нација се, шта више, не може ни посматрати као прости колектив структуиран  механичким везама, како то чини савремена друштвена теорија позивајући се, мање или више експлицитно, на методолошку строфу позитивизма.

            Појединац не може имати искуство егзистенције човечанства у синхронији. Недоступни су му облици живота удаљених људи, али их може наслутити кроз аналогије са облицима и односима у сопственом друштвеном конкретуму. Непосредни искуствени круг је културни предуслов универзализма људског бића. Нација је тај непосредни круг учествовања у коме појединац доживљава свога ближњега, према коме и са којим усмерава прве етичке импулсе, доживљава присуство историје као заједничке, кроз предање вечно доступне и суштаствено живе прошлости, али и планира будућност која прати логос историјске вертикале. Нација, као памћење историјског трајања и духовног самопостављања заједнице наспрам чињеница у протоку, јесте искуство егзистенције у дијахронији. Без посредовања нације појединац не стиже до духовног искуства у коме се стичу синхронија и дијахронија, које уздиже изнад трошности тренутака и открива трезоре васељенске многострукости. Измиче му и космополитска заједница у њеној грађанској дефиницији мултикултурног и глобалног друштва које треба коначно да досегне политички идеал вечног мира и хармоније.

            Кроз нацију, дакле, индивидуум надилази анималну раван постојања, прераста „сада и овде“ димензије егзистенцијалног смисла. Нација му омогућава да буде човек, да буде духовно биће као органски члан заједнице која почива на духовном искуству, и као такав увек у конкретној моралној одговорности према свету и према свакоме човеку појединачно. Због тога су слобода индивидуума и слобода нације нераздвојне вредности. Нема људске пуноће без слобода нације, као што, наравно, нација у својој потпуној потенцији израста из интерактивне енергије слободних људи.

Слободни живот нације

            Организовани и слободни живот нације могућ је исљкучиво у националној држави. Иако већина политичких мислилаца новог доба, од Бодена наовамо, промишља категорију суверенитета у контексту односа народа и власти, при чему, у различитим ступњевима упрошћености, међусобне везе чланова друштвене заједнице види као ортаклук илити механичку резонанцу (нпр. заједничка безбедност, зејднички материјални интереси), чињенице изгледају другачије. У бурним столећима која су за нама, али и овога часа на Балкану, највећи судари одигравају се између нација, највише енергије, крви, па и капитала, уложено је у њихову славу. Насупрот било каквом материјалном интересу! Теорија није била способна да објасни стварност због тога што није доспела ни до почетне премисе да је човек духовно биће, да се као такав остварује у заједници са други људима и да је нација та конкретна духовна заједница. Насупрот фишкалским схватањима европских материјалиста, истински суверенитет припада нацији, која га, пак реализује кроз националну државу. Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославије, Срби су се одрекли апсолутног националног суверенитета и прекинули континуитет нациноалне државности. Без обзира да ли је то било нужно у контексту политичке архитектонике нове Европе, да ли је изнуђено притиском великих сила или је последица непромишљене националне стратегије, идеализма и братственичке афекитвности као српске менталитетне црте, од тог тренутка Срби су изгубили слободу, витални квалитет нације је посечен. Сви догађаји који су уследили потврдили су да се Срби више нису развијали у складу са својим могућностима, са својим интересима и према својим друштвеним и културним циљевима. У непрестаним компромисима са неприродним и непријатељским сустанарима у заједничкој држави трошила се национална енергија, губило драгоцено време развоја, и најзад, доживела два грађанска рата и два геноцида. Међутим, фатални губитак  унутрашње слободе започео је комунистичком окупаацијом 1945. године, коју су, у колаборацији са Совјетским Савезом и његовом оружаном силом, спровели и до данас је одржавају комунисити из Србије и Црне Горе. Комунизам је, по слову доктрине, негација нације и свега што има национални придев, а посебно се обрушио на српско национално биће, препознајући у његовим духовним и етичким темељима антипод сопственом нихилизму. Следствено, комунисти су административним границама раскомадали јединствени српски етнички простор. Неприродност и неправедност тих граница проузроковале су најновије крвопролиће међу Јужним Словенима. Српско национално питање, и после три калварије у овоме веку, још увек није решено: Срби немају своју националну државу попут Словенаца, Хрвата и Македонаца. Унутрашња неслобода не допушта националним снагама у такозваној Републици Србији да организовано приступе уједињавању свих српских територија у јединствену националну државу са српксим именом и знамењима. Докле год су комунисти и њихови криптомодалитети на власти или захваљујући медијској фаворизацији креирају политичко јавно мнење, Срби неће бити у прилици да државотворним актом остваре своја историјска права, искупе милионске жртве пале за национално ослобођење и уједињење, и закораче стазом мира и развоја. Нажалост, ни у матици не владају Срби него комунисти.

            У Србији данас постоје различити политички и друштвени покрети који се залажу за демократију, екологију, рестаурацију Југославије и титоизма, као и они чије је упориште у помодним политичким трендовима из великог света, само не постоји државотворни покрет! Ако је национална држава предуслов сваке слободе, од спољне независности до људских права, онда је државотворно окупљање логична претходница сваке политичке иницијативе која се не мири са окупацијом и стреми новом квалитету живота. Србима се догодило да истовремено морају да воде борбу против  усташа и муслимана за одбрану националних теориторија, и против комуниста за унутрашње ослобођење. Борба у оба фронта има државотворни карактер, а, пошто једно ослобођење нама смисла без другог, победе се морају извојевати истовремено. До победе ћемо стићи ако кроз морални и духовни препород заслужимо Божији благослов.

Драгољуб Којчић